Pfff...ovo je jedno od smarajucih veceri kad iscrpljena od strane davljenistva srednjoskolskih dana sedim polubudna za racunarom i cekam ponoc i 15 da pocne legendarni csi:D eh..
i samo je sinula ideja o blogu..nije ovo nista novo, siroke nolajferske mase spejsa su vec upoznate s mojim razmisljanjima..samo ih sad prenosim na neki kako tako neki visi nivo:D
pisacu o svemu i svacemu,zeljama,ambicijama,snovima,nerviranjima,apstrakcijama,rene magritu,daglasu adamsu i robertu plantu..i svemu ostalom sto mi padne na um:D
pa nadam se da cete uzivati;D (uf,al ovo zvuci marketinski..bljak..ja bih ovde odustalaO.o)
3.poezija Mike Antica
heftalica | 18 Novembar, 2007 23:30
BESMRTNA PESMA
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
.
.
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
.
.
zivot cine male stvari |
Permalink |
Komentari (8) |
Trekbekovi (0)
Samo pitam..
heftalica | 18 Novembar, 2007 13:24
Odmah na pocetku da se izvinim i sve ostalo..nije nista licno,niti bilo koga prozivam..ovo je slobodna zemlja,samo izrazavam svoje misljenje:D
Dakle,to sto me muci....najcitaniji clanak na blogu je clanak o novom spotu Seke Aleksic,d kraljice
Ajde dobro,cutala sam sve vreme..iako mi se zeludac malo okretao..cutala sam..
Onda se pojavi neko da kaze da je Seka totalni shit.I meni je palo par puta na pamet,ali znam da nista ne bih dobila od toga..svako ima pravo na svoj izbor i ok,stvarno nije frka..ali plasi me ta kolicina zaslepljenosti koja se oseti u svim recima fanova koji stizu kao odgovor:
’’Hajde majke ti neseri! Nije niko kriv droljice sto si ti ljubomorna na nasu Kraljicu!!!!!!!!!!!!!!!!
Seljanko jedna neznas ni ko je Seka, da mozes takve stvari da pricas o njoj!!!!!! ’’
Ajde,..to sto se neznas i neseri pise odvojeno i da zanemarimo..
A jel moze onda posto sam neobavestena da mi doticna autorka ovog komentara objasni ko je Seka,cisto da ne zivim u mraku..i da mi pojasni kako je ona shvatila da je ova bas tako dobra,fina,uzorna i ostalo?Jedino sto ona radi je da se polugola bacaka pred kamerom,..tekstovi su takvi,da bih u wcu sa malo boljom koncentracijom sklopila nesto slicnog klaliteta.Jedino da kazes da joj glas valja (sem gradje)..a i to ne mozes znati pored ove danasnje tehnologije..
Al opet,..nisam ja pogodna da ista kazem..neka meni moji sektasi,drogerasi,narkomani i ostali,vama vase sponzoruse,..funkcionisalo je dosad:D
Dakle,to sto me muci....najcitaniji clanak na blogu je clanak o novom spotu Seke Aleksic,d kraljice
Ajde dobro,cutala sam sve vreme..iako mi se zeludac malo okretao..cutala sam..
Onda se pojavi neko da kaze da je Seka totalni shit.I meni je palo par puta na pamet,ali znam da nista ne bih dobila od toga..svako ima pravo na svoj izbor i ok,stvarno nije frka..ali plasi me ta kolicina zaslepljenosti koja se oseti u svim recima fanova koji stizu kao odgovor:
’’Hajde majke ti neseri! Nije niko kriv droljice sto si ti ljubomorna na nasu Kraljicu!!!!!!!!!!!!!!!!
Seljanko jedna neznas ni ko je Seka, da mozes takve stvari da pricas o njoj!!!!!! ’’
Ajde,..to sto se neznas i neseri pise odvojeno i da zanemarimo..
A jel moze onda posto sam neobavestena da mi doticna autorka ovog komentara objasni ko je Seka,cisto da ne zivim u mraku..i da mi pojasni kako je ona shvatila da je ova bas tako dobra,fina,uzorna i ostalo?Jedino sto ona radi je da se polugola bacaka pred kamerom,..tekstovi su takvi,da bih u wcu sa malo boljom koncentracijom sklopila nesto slicnog klaliteta.Jedino da kazes da joj glas valja (sem gradje)..a i to ne mozes znati pored ove danasnje tehnologije..
Al opet,..nisam ja pogodna da ista kazem..neka meni moji sektasi,drogerasi,narkomani i ostali,vama vase sponzoruse,..funkcionisalo je dosad:D
muzika |
Permalink |
Komentari (21) |
Trekbekovi (0)
2.PRVI SNEG
heftalica | 18 Novembar, 2007 01:41
*Padaju,padaju,s neba bele zvezde..:D
Osecam se ponovo kao malo dete..prozima me onaj entuzijazam i euforija i vracaju se sve divne uspomene ..
U Loznici se blizu moje osnovne nalazi jedno brdo,idealno za zimske carolije.I s prvim nagovestajima snega vukla bih tatu za rukav da idemo tamo..da me vodi i da me vodi.nema druge!
Iako sam volela klisko (jbg,mi smo ga tako zvali..ne znam dal se stvarno tako zove—ono plasticno cudo sa ruckom:D),brdo je bilo rezervisano za tesku artiljeriju-sanke!nisam se dala pokolebati ni zbog cinjenice da su sanke bile duplo vece od mene,a ni zbog brojnih izvrtanja na putu..mada jednom bese vrlo stravicno..;)
Cudo od kliska je bilo oprema za rekreativne nastave na koje se uvek islo zimi na vr’ neke cuke..
Ahhh,tara..kad se samo setim:D
Padina na kojoj smo se spustali je bila vrlo nezgodna,..nije bila bog zna kako strma,ali na samom kraju je bio nagli odron i striktno je bilo zabranjeno spustanje do tamo jer je u produzetku bila suma..da ne duzim..pogadjate sta je bilo—malo smo se zaneli,isli smo u koloni(uf,al smo bili neustrasivi:D) i naravno zavrslili sa facama u stablima..bilo je i pacijenata koji su posle sudara spljeskani od strane novih pacijenata..
Kakve smo modrice imali,boze..dobro smo zivi ostali..
Ali bili smo deca..vise ne treba ni reci..
A tek snesko belic...awwwww<3<3<3
U Novom Sadu sad pada kao lud.I mi mu se svi radujemo kao ludi:D
Pao je dogovor za grudvanje sutra u Limanskom parku.Kao u dobra stara vremena..
Ipak smo i dalje deca:D
zivot cine male stvari |
Permalink |
Komentari (7) |
Trekbekovi (0)
Meni
Pretraži
Kalendar
| « | Novembar 2007 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | ||