alternativa mozgu

Pfff...ovo je jedno od smarajucih veceri kad iscrpljena od strane davljenistva srednjoskolskih dana sedim polubudna za racunarom i cekam ponoc i 15 da pocne legendarni csi:D eh..
i samo je sinula ideja o blogu..nije ovo nista novo, siroke nolajferske mase spejsa su vec upoznate s mojim razmisljanjima..samo ih sad prenosim na neki kako tako neki visi nivo:D

pisacu o svemu i svacemu,zeljama,ambicijama,snovima,nerviranjima,apstrakcijama,rene magritu,daglasu adamsu i robertu plantu..i svemu ostalom sto mi padne na um:D

pa nadam se da cete uzivati;D (uf,al ovo zvuci marketinski..bljak..ja bih ovde odustalaO.o)

3.poezija Mike Antica

heftalica | 18 Novembar, 2007 23:30

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

 
.
.





zivot cine male stvari | Sledeći | Prethodni | Komentari (8) | Trekbekovi (0)

Komentari

tužna pesma

željka jovanović | 26/06/2011, 19:50

kad pogledaš u nebo i zvezde ,namigni i ti meni.Neka to bude tajna

Mika je genije

Aleksa | 19/09/2008, 00:04

Na svet sam dosao slican ljudima koji na srcu nemaju ljusku
I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku
U nebo sam se sunovratio
sa svima sam se vlazno ljubio
I kome treba neznost vratio
i kome treba bol izgubio

Bicevi grana rebra plota
vetrovi sumrak za rukav vuku
Sta sam to imao od zivota
neciju kosu, neciju ruku i jedno srce ustreptalo i dva-tri osmeha tiha i prosta
Sve je to ponekad tako malo Sve je to videces sasvim dosta

Re: 3.poezija Mike Antica

sonja | 22/06/2008, 17:44

svaka cast...prelepa pesma...:))))

mika antic

natasa | 01/01/2008, 19:21

Kada bi ptice ovako umele da vole kao ja,vec bi se pretvorile u vetar.
Kada bi potoci umeli da vole kao ja,vec bi postali okeani.
Kada bi prostori umeli ovako da vole kao ja,vec bi postali prostranstva.
Kada bi vreme umelo da voli kao ja,vec bi se pretvorilo u beskonacnost.
Kada bi zemlja ovako umela da voli kao,odavno bi bila zvezda.
Jer je ljubav jedini vazduh koji sam udisao :-)

Re: 3.poezija Mike Antica

tuzna | 19/11/2007, 14:19

"DRUGARSKA PESMA

Nista ti ne razumes,
moj najrodjeniji blesane,
uobrazeni prince
sto te je zivot razmazio.
Da znas kolike sam noci
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene jos uvek
parce tek rodjenog mesa:
ovaj musavko sto vristi
i celu kucu potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naucio da hodas.
Svima sam placao pice
kad su ti zubi nikli,
ja sam ti dao zivot.
Nije te donela roda.
A onda smo se , odjednom,
jedan od drugoga odvikli,
kao da sve sto kazem
zaista ne razumes
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umes.
U redu, pametna glavo.

Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemuste reci sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj zivot vredeo
i dani vaqani bili.

Danas, kad rodjendan slavis,
sve cu svecane torte
pobacati kroz prozor
na uzas rodbine cele.
Ti znas: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
sto ne sme da zadrhti
kad odapise strele.

Mozda jos nije kasno.
Jednom se mora reci:
i drugarski i tuzno
i grubo i srneci.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam resio.
Vecito sam se svadjao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mozimce
i tu sam najteze pogresio.

cetrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vredja
da stalno za tebe podmecem
i dusu i glavu i ledja?

Hocu da jasno kazes
kad mislis da budes muskarac.
Zar treba i sutra da resavam
sve sto ti odraslom fali?
"Tata, skripi u braku…
na poslu… daj za dzeparac…"
A ja ti i dalje pomazem
jer te i volim i zalim.

Ne cestitam ti rodjendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo cuda,
i nista nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
rec roditeljsku i musku:
ako ne postanes covek
na ovoj, tek zapocetoj
carobnoj stazi zivota
moram ti razbiti njusku.
Makar ozenjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za decake nije.
Al sutra, odrasli prince,
videces kako se bije."

Mika Antic-legenda...heftalice,uze mi ideju...ljubim :*

Re: 3.poezija Mike Antica

jera | 19/11/2007, 12:17

Život je sve nešto ispočetka,
juče i prekjuče, sutra ne vrede,
nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
pa čemu onda razočaranja?
pozdrav!

Re: 3.poezija Mike Antica

domacica | 19/11/2007, 10:04

ništa bez Mike, on i onako ne ume da umre...
Prijatno!

Re: 3.poezija Mike Antica

zaboravi | 18/11/2007, 23:46

"Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem."

uf....
ne umijem da napišem ništa... ova pjesma me dotuče, uvijek....:(

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb